"Nemoj na glavna vrata, tu su komšinice!" Majka se stidela ćerke koja čisti ulice, a onda je na televiziji čula ispovest: Očev odgovor sve je promenio
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Nakon televizijskog priloga, otac ju je podržao i rekao da se ne stidi poštenog posla.
- Majka je kasnije priznala da je i sama nekad radila teške poslove i da je ćerkinu uniformu doživela kao sopstveni poraz.
Ponekad najteže reči ne dolaze od nepoznatih ljudi, već od onih sa kojima delimo dom. Jedna žena suočila se s bolnim porodičnim sukobom zbog posla kojim izdržava sebe i pomaže bolesnom ocu, a ono što se dogodilo nakon jednog televizijskog priloga promenilo je odnose u njenoj porodici.
Upravo takvu ispovest objavila je jedna žena u Fejsbuk grupi "Priče iz naroda", opisujući kako su je majka i sestra gledale s prezirom zbog posla u gradskoj čistoći, iako je upravo od svoje plate pomagala u lečenju bolesnog oca.
Njenu ispovest prenosimo u celosti:
"Nemoj sada da ulaziš na glavna vrata, tu su Zorica i Ljilja", rekla mi je majka čim me je videla ispred kuće, u fluorescentnom prsluku, sa kolicima iz JKP "Gradska čistoća" parkiranim uz ogradu.
Bila sam znojava, prašnjava, ruke crne od posla: "Kako misliš da ne ulazim u svoju kuću?"
Ona je spustila glas, ali onako oštro: "Idi iza, operi se prvo. Nije lepo."
"Nije lepo". To mi je odzvanjalo u glavi. Kao da sam došla iz kontejnera, a ne s posla.
Moja sestra Milica je sedela na terasi, listala telefon i samo podigla obrve: "Mama je u pravu, baš moraš tako pred svet?"
Tad sam pukla: "Pred kojim svetom? Ovim što mi ne daje ni dinar za tatine injekcije?" U kući je odmah nastao muk, samo se iz sobe čuo tatin kašalj. On već godinu i po dana vuče bolest, pluća, srce, pa još terapije, kontrole u Kliničkom centru. Ja sam završila trgovačku, radila po marketima, menjala smene, ostajala bez posla. Kad mi je preko jedne žene iz komšiluka upalo mesto u čistoći, prihvatila sam odmah. Nije da sam sanjala da čistim ulice po centru, ali plata je redovna, prijava ide, prekovremeni rad se plaća, i imam zdravstveno.
Majka se tog mog posla stidela od prvog dana. Nije mi rekla direktno odmah, više onako sa strane. "Ćuti pred ljudima gde radiš." Ili: "Ako te neko pita, reci komunalno preduzeće, ne moraš baš detalje." Kao da "komunalno" zvuči gospodski.
Milica je bila gora. Ona radi u salonu za nokte, doterana, slika kafe, noktiju, obrva, svega. Jednom mi je rekla: "Ne kačim slike iz kuće jer mi je glupo da neko vidi tvoja kolica ispred."
Ja sam tad samo rekla: "Super, nemoj." A u sebi sam je… ma, svašta.
Ali nije ni sve crno-belo, da budem poštena. Milica jeste čuvala tatu kad ja radim prvu smenu. Vodi ga nekad kod doktora, podigne nalaze, kuva mu nešto lagano. Samo što ona sve to radi kao da joj je neko dužan aplauz, a ja kad donesem platu i platim račun u apoteci, to se ne vidi jer sam "samo čistila ulicu".
Pre dve nedelje desilo se ono najgore. U apoteci mi kažu da jedne terapije nema na recept i da moram da doplatim skoro 18.000. Ja u novčaniku imala 6.000 do plate. Zovem majku.
"Mama, imaš li nešto sa strane?"
Ćuti ona pa kaže: "Nemam."
Posle saznam da je dala 12.000 Milici za kurs japanskog iscrtavanja obrva ili čega već.
Kad sam to čula, odjurila sam kući. "Za obrve ima, za tatu nema?"
Milica je skočila: "To nije za obrve nego za posao! Hoćeš da i ja zaradim više ili da i dalje svi živimo od tvoje metle?"
"Moje metle? Od moje metle vam dolaze lekovi, hleb i struja!"
Majka se umešala: "Nemoj tako da pričaš, nisi ti jedina. Milica je mlađa, treba da gradi nešto. Ti si se već snašla."
Snašla. Znači to što ustajem u četiri po zimi ribam blato i led, leti se pečem, to je kao da sam rešila život.
Sutradan sam plakala na poslu, što mi se inače ne dešava. Jedna koleginica, Slavica, kaže: "Doći će lokalna televizija, snimaju prilog o našoj službi. Ako nećeš, skloni se."
Ja rekla: "Ma snimaj šta hoćeš." Bila sam besna, umorna, više mi nije bilo važno ništa.
Novinarka me pitala ono standardno: Kako je na poslu, da li je teško. I ja, budala ili ne, krenem da pričam. Kako nije sramota raditi, kako me više boli kad dođem kući nego kad me neko na ulici zaobiđe kao da sam vazduh. Rekla sam i da od te plate plaćam ocu terapiju i da mi je najteže što me se moji stide. Nisam pomenula imena, ni mesto, ništa, ali ko nas zna, znao je.
Prilog je išao uveče. Ja nisam ni gledala. Bila sam kod tate u sobi, merila mu pritisak. Onda je telefon krenuo da zvoni. Komšinica, tetka, neka rođaka iz Mladenovca, svi redom: "Jesi li to ti?"
Majka je bila bela kao krpa: "Šta si to pričala na televiziji?"
"Istinu."
"Obrukala si nas."
Tata se tad prvi put umešao kako treba. Slab je, ali je podigao glas: "Nju ste obrukali, ne ona vas." Ja sam se skamenila jer on inače ćuti. "Da nije nje, ja bih odavno batalio pola terapije. A vi gledate šta će svet da kaže."
Milica je počela da plače i viče u isto vreme: "Naravno, sad sam ja najgora! A niko neće da kaže da sam ja odustala od Beograda zbog vas! Da sam ostavila dečka jer nije hteo da živim sa bolesnim čovekom u kući! Da me sramota nije nje nego toga što svi misle da smo propali, a jesmo!"
To me je baš zakočilo. Ja to za dečka nisam znala. Ni da je planirala da ode. Mislila sam da je samo razmažena i sebična. I jeste bila sebična, ali izgleda ne samo to.
Majka je sela i počela da plače tiho, što kod nje retko vidim. Kaže: "Ja sam ceo život čistila po tuđim kućama kad si ti bila mala. Lagala sam vas da radim u menzi. Meni je bilo važno da vas poštede toga. Kad sam tebe videla u toj uniformi, kao da se sve vratilo. Nije mene sramota tebe… nego me ubilo što nisam uspela da ti obezbedim bolje."
E to me je dotuklo više nego sve uvrede pre toga. Jer ja sam stvarno mislila da me samo gleda odozgo. A ona je izgleda gledala sebe u meni, samo na najgori način.
Naravno, nije posle toga sve odjednom postalo divno. Nije ovo serija. Sutradan smo opet imali raspravu jer je Milica rekla da sam mogla prvo nama da kažem, a ne televiziji. Ja sam rekla da sam se njima nagovorila sto puta pa ništa. Majka je ćutala.
Ali neke stvari su se promenile. Prvo, majka me više nikad nije poslala na zadnja vrata. Kad dođem s posla, ostavi mi peškir i čistu majicu u kupatilu, bez komentara. Jednom je pred komšinicom rekla: "Ćerka radi u gradskoj čistoći, hvala Bogu pa radi." Meni je to zvučalo kao da je rekla ne znam ti ni ja šta veliko.
Milica je iz svog prvog većeg pazara u salonu sama kupila tati deo terapije. Spustila kesu na sto i rekla: "Eto, da ne bude da samo ti vučeš." Nije to bilo neko izvinjenje, ali kod nje je i to čudo.
Ljudi po kraju su me posle priloga zaustavljali. Neki iskreno, neki onako da ih vide. To mi je išlo na živce. Kao sad sam heroj jer držim metlu? Nisam. Samo radim šta moram. Ali mi je bilo važno što su kod kuće konačno prestali da se ponašaju kao da ih brukam samim tim što postojim u toj uniformi.
Tata me je pre neki dan uhvatio za ruku i rekao: "Nemoj nikad da se stidiš poštenog posla." Znam da ljudi to stalno govore, ali kad ti to kaže čovek zbog kog ustaješ svako jutro i guraš, drugačije legne. I dalje me zaboli kad se setim svega."